TAMO GDE (NE) SIJA SUNCE (,) ŽARKO
LAMENT NAD JEDNOM EPOHOM ILITI DOBRI LJUDI U VREMENU ZLA
Vidim ga kako sa Kićom Gojković, Draganom Jovanovićem i nama običnim ljudima, masom, vulgusom, đuska u belom odelu uz Glavo luda u aprilu beogradskom. Ili uz Devojko mala ili pak Montenegro. Kako jede pasulj na Kalemegdanu. Kako, igrajući se sa sinom, prikanom, uči tekst za najnoviju ulogu...Kako čeka tramvaj, sedmicu, blizu železničke. Da li zna da imamo ove nove, španske ...Desetka je ostala ista, pod nju može i danas čovek fino da se baca s nadom i povelikom šansom za preživljavanje, ne utrkuje se u poštovanju reda vožnje s ovim modernima... I kaleidoskopski se po horizontu očne duplje smenjuju boje i zvuci i miris ruže bez amizola, promiču gitare, molski akordi, kočije, prepliću se prozori i zvonici u praskozorje, parkovi i kejovi, proplanci i uvale, obale, malena mjesta srca moga...Ne promiču krvave glave, durovi pušaka, sivi domovi i još sivlje pečurke dima. Ne. Ja pripadam onoj generaciji sa prelaska iz osamdesetih u devedesete o čijim samoubistvima i predoziravanju danas možete svakodnevno da se informišete u crnoj hronici Kurira, nije mi baš do bojnih pokliča, crvenog i crnog sam se isuviše nagledala za svoj ukus i godine. Moj otac je imao pištolj. Očevi druge dece imali su pištolje. Dok su svi moji drugovi za propitivanje iz istorije učili lekciju o Kosovskom boju sa njegovom i ničijom drugom slikom u mislima na pomen Obilića, ja više volim da ga pamtim kao ranjivo misterioznog, nedokučivog i nežnog, nego kao nacionalnog heroja (iako su te uloge glumački bile prave bravure), jer, da smo se svi mi prokleti narodi u kojih se lako žigošu ljudi, a teško pokazuje ljubav manje busali u grudi noževima i svečanom obavezom ratovanja i progona, a više jabukama sloge i romantikom, možda bi sve bilo malo ružičastije. Ovako, u vanrednom stanju bez kraja i konca, na početku boja gine otac, na kraju sin, za krvavi pir lešinara... samo su žene večno zavijene u crno...
Zuje tako po košnici sećanja Aleksa, Aca, Lale, Lazar, Moric, Mihajlo, Miljko, Mato, Petar, Peđa, Pavle, Šilja, Šmajser....svi u jednom čoveku. I ne znam više šta je scena a šta život. Dođe mu to na isto. Svi smo mi pomalo uloge koje smo na sebe tu i tamo odevali i sve su te maske pomalo mi... S tom razlikom što se na sceni osećanja naziru, a, kada se siđe s dasaka, sve češće zakopčavaju u unutrašnji džep ljušture. Zbogom prozirnosti. Ponekad bih volela da sam u životu malo duže bila one drčne kalašture kojima sam se šepurila u predstavama, nego Crvenkapice koje olaku zapadnu u vučje čeljusti. Samo ponekad, ipak.
...Potom, da bi bilo manje bolno, u glavi pritiskam dugme za ubrzano premotavanje snimka pokušavajući da joj dam uputstvo: „premotaj preko 20 godina unapred“. Da ne vidim čoveka koji se sprema na prekookeanski put uz "Tamo, tamo da putujem, tamo, tamo da tugujem...Da više ne znam sebe sama"... Da mu ne kažem: "I dobro je sto brišeš odavde. Ovde nije za ljude"... Ovde je zatvor. "Ovde se čaj pije sa sirćetom". Nose lažne bunde...Da ne vidim usahli pogled s povezom oko očiju, onim povezom koji se stavlja i osuđenima na smrt, da egzekutori ne bi zapamtili njihov pogled-da one koji su ga oterali ne prate u snu te oči. E, posle brzog premotavanja, zamišljam ga kako se vraća, skromno a trijumfalno, na scenu, skida kapu uz onaj zagonetno-veseli osmejak dok Vesna Trivalić proliva šampanjac naokolo. Ko zna...
Kad poduprem očne kapke, sve izgleda drugačije. I nije manje bolno, naprotiv. Na javi me sa ekrana gleda njegov Autoportret. Taj „tužni pajac što bio nam je drag...“ Pajac okrutne sudbe i, još više, gangrenoznog društva, društva koje „nove pajace će pronaći lako“...A ja se sve i dalje potajno ludo nadam da će jednoga dana, bilo bi lepo što pre, neko konačno stati pred kamere, pokloniti se i reći nama osakaćenima, kojima je usud udelio da plovimo baš na ovoj crvenoj balkanskoj pritoci reke neumoljive istorije: "Laku noć, dame i gospodo. Eto, i ova predstava je završena."- višedecenijska, ma, praiskonska groteska na krvavom platnu brdovitog Balkana čije su najveće žrtve kaskaderi nevini i uzvišeni. Kad bi čovek mogao neke svoje uloge da strgne. Kada bismo mogli mi, ovde, sićušni, marionete i lutke kojima drugi upravljaju, da prekinemo konce i otrgnemo se. Kada bi ti mogao da oteraš to nepripremljeno kržljavo kljuse od uloge koje te 18 godina prati kao što si mogao da oteraš Papka. Kad bi samo mogao.
...direktni ubica zbog nekih lažnih careva koji nikad ruke uprljali nisu, a pokosili su ljudi čitave proplanke. Merso je ubio zbog sunca, bila je to puka igra slučaja. On, i ne samo on- zato što su lešinari zaklonili sunce (ne mislim na stradale mladiće, neka im je laka crna zemlja), bila je to igra nametnuta svima nama. Ili smo možda krivi mi što smo ih pustili? Što smo ćutali, trpeli, saginjali se. "Gnjida, to njima treba. Gnjida koja neće da vrati nijedan udarac."
Čujem dijalog iz Sivog doma: „Ja hoću da se izvučem."
„I ja hoću, ali ne dam da me slome, ne dam da me ubede da sam kriv, oni su krivi, svi.”
„I ja hoću, ali ne dam da me slome, ne dam da me ubede da sam kriv, oni su krivi, svi.”
Pucao sam. Nisam imao izbora. Nisam imao ništa drugo. Nikad to sebi neću oprostiti -To vam je naše balkansko bure baruta, braćo- sve same negacije-svega, samo jedva neosporna tvrdnja- ubojička.
Naročito imaj na umu da ne možeš nikome sudija biti. Jer niko ne može biti na zemlji sudija zločincu pre nego što sam sudija ne uvidi da je i on isti onakav zločinac kao i onaj što stoji pred njim, i da je upravo on možda najviše kriv za zločin onoga što stoji pred njim. (Braća Karamazovi)
Kao Dragan Stojnić, "za sva ona usamljena srca, za porušene snove…za sve one koji žive s neverom i tugom"... za sve Mersoe, Žan Valžanove, Jozefe, Montese, Klamanse, za Idiote, za Ponižene i Uvređene, iz Podzemlja, iz Mrtvih domova, iz Sivih domova, iz Prokletih avlija, iz Za-tvora za tvorove, za Harlekine, Skaramuše, Skapene, za emigrante, za večite krivce… "dižem čašu crnog vina, nek i za njih sreće ima"..."Nema pravde, istina je da je svet nesavršen"...
Radila sam u Francuskoj kada je priča oko knjige krenula. Pomislih:
Alea iacta est. Da li prelaziš Rubikon ili Aheron, Žare? Da li će te razumeti?
Zar ne zebeš od mnogo mišljenja?
Zar ne zebeš od mnogo mišljenja?
U Srbiji se uglavnom ispostavi da se za knjige ima para jedino ako je skandal ili naslada tuđim životima u pitanju...
Svojataće te i mrcvariti. Komadati i rastrzati. Cediti čađ i čemer.Bacaće te iz ruke u ruku kao vruć krompir. Meriti na nekom krivom kantaru da li ti je slava otežavajuća ili olakšavajuća okolnost. Raditi tvoju natalnu kartu da bi dokazali svoje zvezdano-determinišuće teoreme. Polemisati kao da su pali s Marsa u zemlju Utopiju ko normalan ide u kafanu sa pištoljem. Praviće besmislene ankete koje svode ljude na jednokrilne ormare: Ubica ili glumac- Baba ili žaba? Pitati šta si tražio đavola na takvom mestu (ako negde postoji izrađena karta sa mestima na kojima čuče đavoli u prikrajku, molila bih ih za jedan primerak). Savremeni skupljači lajkova kitiće alter ego profile tvojim rečenicama koje nisu shvatili da bi bili u trendu. Share-ovaće nepročitane misli ne deleći istovremeno i tugu. Tražiće pikanterije iz života javnih ličnosti. Vesti će senzacionalisati, bestselerisati, fenomenalizovati. Sabiraće te, oduzimati, množiti i deliti. Samo ti neće dati da budeš jedno, jedno celo sam sa sobom- kao što nije ni ova razuđena peninsula. Reklamiraće sebe, a onda te baciti kao izlizani otirač, kao olinjalog psa.... Meriti političke poteze, meriti promile alkohola, meriti stepen ugroženosti, meriti tvoj talenat. Odmeravati ti tonalitet i raspon glasa, stavljati upitnik ili uzvičnik iza Kakva je ovo graja po slobodnom nahođenju. Gospoda književne sveznalice polemisaće da li znaš latinski ili ne (a u nastavku debata grešiće u upotrebi svog maternjeg jezika), kasapiće ti narativni tok i rečenicu, kao dete pred tablom u trećem razredu, seckaće je na sastavne delove seckajući tebe na rastavne. Naravno, šta se tu može, interpretacija dela je najčešće odraz onoga koji ga tumači, manje namere autora. Vagaće ti da li se dovoljno kaješ- Intus et in cute- ne znam koliko, na njihovoj vagi, čovek treba srca da ispumpa na beli papir da bi sud bio pozitivan? Bolje da se bave onima koji se najbolje NE kaju.
Kao da ovime: Žaliće me tajno. Osuditi javno. Oprostiti kasno- nije sve rečeno.
Neće naučiti, Žare, da ćute, da poštuju, da slušaju. Ne daj bože još i- shvate (mislim na sposobnost empatije, ne na intelektualnu sposobnost).
Ne treba da im daješ toliku slobodu. Ispljunuće ti je natrag bezbroj puta sažvakanu, u ko zna kakvom obliku. Čovek voli pad pravednikov i sramotu njegovu (Karamazovi). Sam si sebi najnepoštedniji sudija, to se ovde ne prašta, ovde svi vole da sude jer svi sve znaju najbolje. Što je više ljudi oko tebe, to si manje svoj.
Blago meni, nedoučenoj do kraja u svemu, što mogu jedino da uputim ćutnju razumevanja. Ja sam među tim koricama ovom svojom dioptrijom spazila samo čoveka, s zenicama i rukama malo beljim nego u ostalih, ništa više. A ni manje, jer ne nosi svaki homo sapiens epitet ljudskosti. Videla sam čoveka koji se boji aviona isto kao ja, kao vi, koji ne voli neonsko svetlo- isto kao ja, kao mnogi. Isti smo podznak. Sujeverno čuvamo amajlije. Nosati smo oboje, pitanje je samo ko više pati zbog toga. Nosati razumeju o čemu govorim. Volimo mandarine. Volimo rizike.Volimo da kuvamo čajeve starijoj braći. Mašemo u mislima rano uvelim prijateljima. ...
Kako se nižu redovi knjige, meni u glavi polilog sa Žarkovom britkom, konciznom, duboko iskrenom, nepatetičnom, često aliterizovanom rečenicom vode andrićevsko-njegoševska istorijska mudrost; selimovićka potreba za drugim; kaporovska boemija; kiševski prelazak s detinjstva na treće lice, nostalgična prizivanja koja poetizuju mučnu stvarnost; rajićevski ljudi-krtice; kamijevska strast i pobuna; kafkijanska tmina; sartrovske prljave ruke, melanholije i mučnine iza zatvorenih vrata (lifta); dalijevski otapajući satovi; bretonovsko ko sam ja?; montenjevsko-paskalovsko držanje na jednoj obali; bodlerovski beg u snove; malarmeovska strava nad belim papirom; floberovska ironija; morijakovski unutrašnji monolog; u ćutanju među braćom, u prećutanom između oca i sinova, između oca i majke, majke i sokolova; robgrijeovske kinematografsko-naratorne sekvence i verlenovsko hvatanje tananih parčića senzacija spoljnog sveta kroz prozor tamnice; bitorovski mikrodogađaji, egziperijevske ruže i nevaljali mali prinčevi, rasinovska materijalizacija pogleda u zagrljaj... I tako u nedogled. I to ne zato, gospodo draga, što on nekoga od njih nastoji da kopira prepotentno se nazivajući piscem ili se upoređuje s njima (Ruso u Ispovestima nije pisac, već hirurg sopstvene duše, i ne haje za one silne beskonačno vijugave rečenice), već zato što veliki ljudi, oni koji ispituju i pokušavaju da razumeju sebe i svet, postižu to sazvučje duše i duha između primaoca i pošiljaoca, tu alhemiju književnosti. To što je neki tekst sa književnog stanovišta savršen ne daje mu nužno dušu. Isidora Dankan je ulila lepršavu dušu slobode rigidnom baletu. Džez i bluz su uneli u muziku napaćenu crnačku dušu improvizacije slobode koja beži. Ja u ovoj reci ponornici ka sopstvenim meandrima, u ovom grotlu uspomena, u sinkopiranim Lauševim rečenicama čujem ponovo neke reči koje smo mahom ugušili. Stare reči, zagonetne i maglovite poput mitova. Reči koje zvuče kao seta, lepota, kao nežnost, pucketanje prstima ili cvrkut ptica, kao padanje zrelih plodova, reči žive kao žubor, žamor, žagor…Oštre reči. Bolne reči, teške kao tuča. Ozidane humorom. How can you joke about that? –MORAM. Sve u svemu- prave reči. Jer pisanje je pročišćenje, dragi moji, ljuti boj sa unutarnjim himerama. Krv i meso su joj cena.
Knjigu treba pročitati ne zbog imena i prezimena autora, već zbog surove iskrenosti duše koja samoj sebi sudi pokušavajući da razume smisao sebe i sveta koji je okružuje.
Knjigu treba pročitati ne zbog imena i prezimena autora, već zbog surove iskrenosti duše koja samoj sebi sudi pokušavajući da razume smisao sebe i sveta koji je okružuje.
I još jednom vidim-ljude. Koji se vole, koji se razilaze, koji se kaju, koji se traže, koji se raduju Novoj godini...
Ljude koji okajavaju u tišini, grehe svoje, grehe zajedničke, grehe natovarene.
Želim da verujem da još čitalaca to vidi. Da neće biti kao ovi pomenuti devet paragrafa iznad. Vraćam se u Srbiju, osluškujem i zaista i uveravam da nisu.
Da li je neko poverovao tananoj duši Rusoovoj nakon Ispovesti ? Jeste.
A da li su Mersoa baš svi ispratili kricima mržnje? Nisu.
Da li stajemo na stranu gubitnika iz naslade ili iz sažaljenja? Ili iz samosažaljenja, u kojem uvek postoji malo naslade? Jer svi smo mi gubitnici. Life is a losing game, da malo parafraziram Amy. Čestitamo srećnim dobitnicima, a ostalima želimo više sreće u sledećem kolu.
Gledali su te odozdo kao uzvišenog glumca, sad te, pored toga, tapšu po ramenu kao čoveka, sabrata u autobiografiji koju planeta Zemlja piše perima naših prašnih života na njoj, iznad ili ispod nje, života-loptica u loto-bubnju za zabavljanje Svevišnjeg. I to je tačno, Žare, vidim im u očima. Ako su ti svi ovi ljudi plačidrugovi, a jesu, budi srećan čovek.
Možda je ipak ovog znak buđenja one negde zaturene (sa)osećajne Srbije.
Tako vam ja, dragi moji, uvek u nedogled mislim, mislim, mislim... Onda se setim recitacije Petra Kralja pa –“uzmem metlu i čistim”. I rado bih, radije od svega, počistila jednom zasvagda sve lešinare i bubašvabe. Da lupim drškom od metle umesto pendrekom i viknem svima takvima: “Ajde nemoj nekog da guja ujede pa da ga ponovo sretnem u svom rejonu, ajde marš.” SIKTER. SIKTER IZ OVE RANJENE ZEMLJE. Sikter za sve one koji su sinove „deljali dok nisu postali ljudi“. Sikter : svima onima koji s kajlama oko vrata kliču: „Znači Božić, znači badnjak, znači vera, znači vaistinu“, a ostaju ravnodušni na vest o obezglavljenoj ženi i izbodenom detetu. Onima kojima su ratnici važniji od umetnika. Svima onima koji služe nekakvim istinama klimavijim od dečjih zuba. Grobarima i Ciganima koji se mlate umesto da sportski pružaju ruke jedni drugima. Onom čiki u odori koji mi je pretprošle jeseni ( zajedno sa zadriglim deranima koji ne znaju ni kad je živeo sveti Sava ni što je bitan, a ispiraju usta njegovim imenom na svakom ćošku) bacao kamenice pod prozor dok sam spremala Molijera za ispit i molila za toleranciju tokom parade. Onima koji nam daju šarene pilule za lilule da nas normalizuju: ko je njima izdao Uverenje o normalnosti? Sikter s ove planete svima koji su doveli do toga da zaziremo od svoje vrste. Sikter.
...Ne
Jedno me još samo muči, i to jako:
Kada bi u ovoj zemlju ljudima plaćali samo da osećaju ili ih jedino vrednovali po tom kriterijumu makar, da li bi se vratio? Fali takvih. Retki bi bili bogatiji od tebe. Jer nigde se ljudi ne upoznaju, shvataju i zbližavaju kao na tim i pred tim daskama koje život znače. Sećaš se, Žare:
“Rana zaraste samo ako čovek to hoće...
…Mnogo sam ja dobra u životu učinio nego što smrt može zla da mi nanese.”
Ne ubijaj svoje suštastvo.
“ Ja znam da si u g**nima, i ja sam, ali moraće i za nas jednom nešto da se promeni, pa makar se i čudo desilo.“
Život si upijao, davao i sagorevao pod žarkim svetlom, ne može senka da te proguta.
Ipak, razumem te. Ja se nikad ne bih vraćala u šumu gde su me napali vukovi.
Opet, jedno me teši: Mene, kad me mnogo ljudi gleda i kad me mnogo ljudi voli, onda ništa ne boli i sve ću da istrpim.
Stoga: Go back to Belgrade. You’re still young. You can make a fresh start. Geg ti neće odzvoniti. Zovu te, vole te. Dođi na svoje daske. Mi bismo bis, ako nam dopuste. Ne moraš da glumiš, samo ćemo se igrati. Ovde su ljudi zaboravili da se igraju.
Ž.J.
- U radu su korišćeni citati iz filmova i serija:
Stela, Petar Krelja, 1990.
Sivi dom, Darko Bajić, Gordan Mihić, 1986.
Bolje od bekstva, Miroslav Lekić, 1993.
Progon, Predrag Golubović, 1982.
Kaži zašto me ostavi, Oleg Novković, 1993.
- Iz pesama:
Đorđe Balašević, Odlazi cirkus, album Odlazi cirkus, 1980.
Đorđe Balašević, Krivi smo mi, album Jedan od onih života, 1993.
Dragan Stojnić, Iluzija, The best of, 2002.
Đorđe Balašević, Za treću smenu, album Boža zvani pub, 1982.
Đorđe Balašević, Ne lomite mi bagrenje, album Bezdan, 1986.
Đorđe Balašević, Uspavanka za dečaka, album Naposletku, 1995.
Đorđe Balašević, Sevdalinka, album Devedesete, 1999.
Bajaga i Instruktori, Šarene pilule za lilule, album S druge strane jastuka, 1985.
Bajaga i Instruktori, Šarene pilule za lilule, album S druge strane jastuka, 1985.
- Iz knjiga:
Dostojevski,Braća Karamazovi
Citati pojačani i italic i bold tehnikom su svi iz knjige Žarka Lauševića, Godina prođe, dan nikad, Kompanija Novosti, Beograd, 2011.
- Slike i fotografije:
Autoportret, Žarko Laušević
Fotografije iz filmova Boj na Kosovu, Bolje od bekstva, Progon
Korice knjige Godina prođe, Dan nikad
Fotografija sa snimka Godina prođe, dan nikad
